OMAN

Planina sunca, Jabal Shams, najviša je u Omanu, nešto više od 3000 metara. No, mi ne idemo tamo. Tamo su vojni radari i nema pristupa. Idemo na visoravan, oko 800 metara niže. Visoravan završava na rubu kanjona kojeg od milja zovu Arapski Grand Canyon. Zvuči primamljivo, iako nešto nazvati Grand Canyonom prilično je ambiciozno i hrabro.

Dio puta u planinu je neasfaltiran. Vozimo se Land Cruiserom. Susrećemo brojne automobile koji se prašnjavi vraćaju. Znači, cesta nije posebno zahtjevna. Ali zato okolina izgleda surovo. Naš dalmatinski kamenjar izgleda pitomo prema ovim oštrim tamnim stijenama. Svako brdo ima svoju nijansu, kao da su od različitih materijala. Vegetacije gotovo i nema, ali je to dovoljno za koze koje pasu po obroncima. Pred platoom uz kanjon cesta je opet asfaltirana. Da se turisti ne praše.

Kad se izađe iz auta i dođe do ruba, zastane dah. Nije Grand Canyon, ali okomita stijena kanjona ovdje je visoka točno tisuću metara. Kasno je popodne i dno kanjona je u sjeni pa se ne može sagledati u svoj svojoj ljepoti. Trebalo je doći u podne, ili ranije. Ali i popodnevni sati imaju svoje prednosti, duge sjene na osunčanim stranama kanjona postaju zanimljivije.

Kod parkirališta je uz rub postavljena žičana ograda u duljini od pedesetak metara. Da se nestrpljivi turisti kada izađu iz automobila, ne odguraju u bezdan. Daljnjih pola kilometara, nema ograde. Preko glatkih stijena žurimo dalje od turističke gužve. Adrenalinski napojena grupica sjeda na rub kanjona. Noge nam vise u bezdan, tisuću metara. Nema stvarne opasnosti, ali ipak ima uzbuđenja. Legnemo na leđa i ispružimo noge nad ponorom. Nasser sve bilježi fotoaparatom. Foto session “Na rubu“. Onda Ivana predloži da se bacimo ”na drob”. Treba mi par sekundi da shvatim na što misli. Mi bi rekli ”na pancadu”. Legnemo i na trbuh, ove su ispale najbolje.

Stotinjak metara ispod nas, na strmoj stijeni kanjona, vidi se treking staza. Kreće iz sela Khateem na kraju platoa i spušta se do As Saba, napuštenog sela s izvorom vode, nekoliko stotina metara ispod platoa. Staza nije zahtjevna, označena je i može se proći u tenisicama. Zbog spektakularnog pogleda u kanjon nazvana je „Balcony walk“ i jedna je od omiljenih treking staza u Omanu. Krajolik je ovdje jedan od najljepših, hoda se po rubu hridi nad ogromnim prirodnim amfiteatrom. Na njegovom dnu je rijeka i zelena dolina Wadi Nakhr – sigurno nešto što se ne zaboravlja. Kad se dovoljno udalji od parkinga, s platoa se vidi selo As Saba. Male kamene kućice izgrađene su u procjepu, na okomitoj kamenoj hridi. Malo dalje su strme terase, isklesane u kamenoj litici. Tu su uzgajali pšenicu, rajčicu, papriku, luk, pa i lubenice. Nevjerojatno je gdje čovjek može živjeti. Do As Saba i natrag potrebno je tri sata. Trebalo je to staviti u plan puta. Znam tko bi na to pristao, iako nisu svi spremni za takav podvig. Ali i petnaestak minuta šetnje tim balkonom dovoljno je za nezaboravne poglede. Ovo se ne smije propustiti.

Nema se vremena za treking, a nema ni za usklađivanje. Nakon obaveznog fotografiranja i skakutanja po rubu da nešto ne propustim, sada mi nedostaje čitav sat samoće. Tijelo i mozak drukčije funkcioniraju pred ovakvom ljepotom. Trebalo bi im dati malo vremena i mira da se usklade. Toga nikad dovoljno.