Prašuma

PERU – Putopis 18/22

Osamnaesti dan. Sastajemo se u maloj krčmi za doručkom. Možeš naručiti američki, engleski ili francuski doručak. I sok od ananasa. Na ulicama mnoštvo ljudi i trokolica. Ovdje i žene voze trokolice. Svi izgledaju miroljubivo. I psi. Mirno leže na ulici. Nema straha. Ukrcavamo se u čamac. Vozimo do sela koje zovu Buenos Aires, dobar zrak. Stanovnici sela sastaju se jednom tjedno ispod drvene nadstrešnice s klupama uokolo. Djeca trče oko biskupa. On je godinama obilazio sela u džungli. Raduju se kad ga ugledaju. Raduju se kad nas ugledaju. Majke žure djevojčicama obući svečane haljine. Djeci je svejedno. Gledam jednog šestogodišnjeg dječaka s dugačkim trepavicama koji drži brata u krilu. Zapravo se uzajamno gledamo i ja znam da on mene vidi i on zna da ja njega vidim. I nešto toplo proteče tim pogledom. Bez riječi. Preostala mi je još samo jedna sasvim mala čokolada. Uzme čokoladu i podijeli je na malene komadiće svima oko sebe. Dok poglavica u nogometnom dresu Urugvaja drži govor, ne mogu se nagledati dječjih lica. Obilazimo školu. U jednoj prostoriji šest razreda. Nema struje. Profesor im govori. Tko čuje, čuje. Biskup kaže da se nitko ne trudi. U školi se uglavnom slavi. Majčin dan je tjedan, dan škole je tjedan. Ima puno različitih slavlja. Nastava je dosadna. Muškarci su uglavnom drvosječe. Sijeku drva za druge. Nemaju šansu maknuti se od preživljavanja. Gladni nisu. Beru plodove i love. Što dobivaš, a što gubiš kad se makneš od preživljavanja? Jedino je jasno da se više ne možeš vratiti, kad se jednom makneš. Izgleda da se život na Zemlji ne razvija prema nečemu, nego od nečega. Ništa nije sigurno, ništa nije potpuno predvidljivo. Postoje samo tendencije da će se neke stvari dogoditi. Što god bilo univerzalno u ljudskom iskustvu, što god transcendiralo njegovu kulturu i povijest, izvan dosega je bilo kojeg jezika, neizrecivo je. Na odlasku se dječak i ja